Monday, May 9, 2016

Crno-bela nostalgija

Ne postoji mnogo blogova o Partizanu, bez obzira da li se radi o celom SD-u ili o nekom sportu posebno. Ne zato što ljude ne zanima, naprotiv, već što se ne usuđuje svako da pokrene tako nešto. Za to je potrebno mnogo znanja i hrabrosti, mnogo odricanja i vremena kako bi blog bio dostojan grba kojem je posvećen. Da ne pričam o odgovornosti jer se radi o jednom o najvećih brendova sa ovih prostora. Znači, blog bi morao da bude vrhunski. Pri tom ne mislim na ovaj moj blog koji je neobavezan i amaterski u svakom pogledu. Mislim na one profi blogove koji svojim kvalitetom, sadržajem i opširnim informacijama na visokom nivou predstavljaju klub i navijače. FK Partizan ima tu sreću da ima blog koji se bavi njegovom bogatom istorijom i vodi računa da se mnogi značajni momenti i igrači ne zaborave. Verujem da znate o kom blogu se radi.

Crno-bela nostalgija (http://crno-bela-nostalgija.blogspot.rs/) je prava riznica za svakog navijača Partizana. Za one mlađe da nešto nauče o generacijama koje su ispisale zlatne godine ovog kultnog beogradskog kluba a za nas malo starije da se podsetimo utakmica zbog kojih nismo spavali nekoliko dana pre i posle i igrača koje smo bezuspešno kopirali na terenima u našim parkićima. Tamo ćete pročitati opširne intervjue sa mnogim legendama kluba kakve nećete naći ni u jednom štampanom ili bilo kom drugom izdanju, videti brdo raritetnih slika (mnoge po prvi put u životu), pročitati i saznati informacije koje samo tamo možete naći. Bukvalno o svakom igraču koji je ikada obukao sveti dres, bez obzira koliko dugo ga je nosio ili golova postigao. Pa priznajte iskreno, gde to još ima?

Acu, autora tog sjajnog bloga, poznajem 20 godina i zajedno smo odgledali mnogo utakmica našeg FK-a. Zato i znam sa kakvim emocijama i ljubavlju prema klubu je svaka rečenica na blogu napisana, svaka slika postavljena i svaka priča opisana, sa detaljnom proverom podataka kako bi svaki čitalac imao tačnu informaciju o svim utakmicama, igraču, datumu i sl. Kada sam ga pitao da li bi hteo da svoju priču o Partizanu, posebno o KKP-u, podeli sa čitaocima ovog bloga, bez razmišljanja je pristao. Bez njegove pomoći i podrške od samog starta verovatno ne bi ni ovaj blog postojao tako da mu se i ovom prilikom javno zahvaljujem.

- Prvo, hvala ti na izdvojenom vremenu i za početak mi reci kako si došao na ideju da pokreneš blog o FKP-u?

 
CBN: Pre svega, hvala tebi na pozivu za ovaj intervju. Ne znam koliko ću uopšte biti zanimljiv pratiocima tvog bloga jer se prvenstveno bavim fudbalskim delom našeg, Partizanovog sportskog društva, ali potrudiću se. 

  Kao što si već rekao, mi se znamo dve decenije, obojica potičemo iz porodica u kojima se znalo samo za Partizan, od malih nogu idemo na utakmice, pratimo detaljno sve što se tiče Partizana. Ja sam još od dečačkog doba (a to su bile sedamdesete i osamdesete) upijao i pratio svu sportsku štampu i sve što se tiče Partizana, skupljao postere, isecao članke...na žalost, dosta toga sam kasnije podelio i zagubio, ne shvatajući kakav bi značaj to sve moglo da ima.

  Sam povod za blog - kad sam došao do svog ličnog kompjutera, počeo sam neobavezno da tražim po internetu fotografije FK Partizan iz raznih perioda i da ih, takođe neobavezno, čuvam na svom hard disku. Posebno su me zanimali manje poznati igrači, koji su mi imenom svakako bili poznati, ali nisu bili asovi kalibra Vukotića, Galića, Bobeka...pa samim tim i nije bilo dosta njihovih slika.

  Onda sam došao na ideju -  zašto ne bih na jednom mestu grupisao slike svih igrača FK Partizan kroz istoriju, pa bili oni samo epizodisti ili čuveni asovi? Hteo sam da napravim mesto na kojem će svaki navijač moći da nađe sliku skoro svakog igrača Partizana koji mu padne na pamet, samo jednim klikom. To je osnovna poenta i namena bloga. Uz, naravno, tekstove i sećanja na neke događaje iz istorije kluba.

  Moram ovo da dodam: blog je posebno dobio na zamahu kad sam glas o njemu raširio putem Facebook grupe. Tada su počeli da se javljaju ljudi, deca bivših igrača, ljubitelji fudbala iz celog sveta, koji su tražili informacije o Partizanu, pa mi čak i slali slike. Od Čilea, preko Nemačke i Slovenije do Crne gore, Srbije i Beograda. Ono što je još bitnije, odmah se javila i grupa istomišljenika, navijača Partizana, koji su gajili sličan hobi. Na primer, Slobodan, sin bivšeg omladinca Partizana, mi je samoinicijativno ustupio svoju kolekciju "Tempa" na skeniranje. Dejan Šunjka je odmah uskočio sa svojim materijalom, a nedugo po startu bloga, javio mi se Zgro, a mislim da čoveka nije potrebno predstavljati - njegov rukopis je na skoro svim Partizanovim časopisima i fanzinima u poslednje dve decenije. On je takođe u startu ponudio svu pomoć (pre svega u materijalu - slikama, izveštajima sa utakmica...). Tada blog dobija poseban impuls, otkrili smo da gajimo identičan entuzijazam po pitanju Partizanove istorije, i bez njegovog učešća ni blog ne bi bio uspešan i čitan kao što se nadam da  jeste. Naravno, tu su i momci koji sa mnom uređuju i Facebook grupu - Pera, Sale, Nikola, Mileta, Nemanja, Slavko iz Brčkog, pa Milan sa svojom kolekcijom ulaznica...Tako da ja jesam pokretač bloga, ali sve ove drugare smatram ravnopravnim delom ekipe "Crno-bele nostalgije".

  - Uradio si dosta intervjua sa bivšim igračima i legendama kluba. Ima li neki da ti je ostao u sećanju ili da je specifičan iz nekog razloga?
 
CBN: Svi su mi u sećanju, svaki je specifičan na svoj način. Ipak, izdvajam intervju Miodraga Ješića. Dobio sam njegov mejl preko zajedničkog prijatelja, kontaktirao ga, a Ješa je valjda u startu prepoznao da imam iskrene namere, da ne želim trač i senzacije. Očekivao sam klasičan intervju od 10-15 pitanja i odgovora. Ali ne, Ješić mi je čitave nedelje, iz Libije, gde je tada radio, slao iz večeri u veče, umesto klasičnih odgovora, svoju životnu ispovest. Kada sam sve pročitao, shvatio sam koliko smo bili grešni prema njemu u periodu dok je bio trener Partizana. Smatram da je on u rangu najčasnijih ljudi koji su ikada bili deo Partizana.
  Pokojnog Blagoja Paunovića sam intervjuisao samo šest meseci pre njegove smrti, bio je otvoren i iskren kao i uvek, i to je bio jedan od, nažalost, njegovih poslednjih intervjua. Iako ga lično nisam znao, tri sata smo pričali telefonom!  A prvi intervju mi je dao Nikola Budišić, jedan takođe sjajan čovek i naš fudbaler s početka sedamdesetih. 

 - Znam da je u toku priprema specijalnog izdanja povodom 50. godišnjice čuvenog briselskog finala i da ti imaš veliku ulogu o tome. O čemu se tačno radi, šta će navijači moći da vide i pročitaju, kako i gde da naruče?
 
CBN: Moram da te ispravim: presudnu ulogu u nastanku tog izdanja, koje smo nazvali "PFC Historical - istorijska sveska", ima Zgro. On je, kao stari grobarski fanzinaški vuk, došao na ideju da iskoristimo riznicu slika koje imamo, i da uz njegove sačuvane i skenirane članke i izveštaje, kao i biografije igrača sa bloga koje sam ja priredio, napravimo posebno izdanje posvećeno nesrećnom finalu KEŠ na Hejselu, 1966. Uskočili smo Deki, Zgro i ja sa nekoliko tekstova, Milan sa svojom kolekcijom ulaznica, a partizanovci iz Novog Sada, Miki i Sale, sa dizajnom i štampom. Sve je urađeno uz pomoć štapa i kanapa, entuzijazma, i pomoći prijatelja. Mislim da tolika količina slika, faktografje i statistike vezane za čuvenu sezonu 1965/66 nije nikada pre viđena na jednom mestu. Obrađena je svaka utakmica, od Nanta do Reala, tu su biografije i slike svih igrača iz te sezone. Silno istorijsko blago leži u starim slikama i novinskim tekstovima, nema razloga da se to ne podeli sa ljudima. Ali, čekamo glas i reakciju čitalaca. Da ne bude da sami sebe hvalimo.
  Naručivanje je za sada obustavljeno, štampamo mali tiraž od par stotina primeraka, videćemo da li će uopšte nešto preostati. Nismo očekivali ovakav odziv. Stavili smo cenu od 200 dinara, ne zato da bismo profitirali, već da bismo na taj način obezbedili sredstva za naredni broj. Planiramo da se ne zaustavimo ovde, da svaki "PFC Historical" bude posvećen jednoj temi, a sledeća je  40 godina od titule osvojene u Ljubljani, golom Bjekovića. Imamo već i neke ideje za kasnije.
  Inače, ova publikacija nije prva stvar koju radimo. Do sada je naša mala ekipa sa CBN (Zgro, Dejan, Goran, Miki i ja) uradila nekoliko programa za utakmice Partizana u ovoj sezoni. Sve je to partizanski i na o-ruk sistem, nekad se uradi 10 komada, nekad 30, podelimo ih pred utakmicu. Bitno je da se nešto radi. Ali ponavljam, Zgro je glavni za pokretanje publikacija, programa, fanzina, ne da da stanemo, haha.

Naslovna strana izdanja posvećenog čuvenom finalu sa Realom na Hejselu.

- Prelazimo na košarku pošto je ovo blog koji prati naš KK. Koja su tvoja prva sećanja na KKP, pamtiš li prvu utakmicu odgledanu na TV-u ili uživo?
 
CBN: Iako sam pre svega fudbalski navijač, i košarka mi je na debelom drugom mestu u odnosu na fudbal, naravno da sam pratio od malih nogu i naš KK Partizan. Prva utakmica koju pamtim bila je ona protiv Rabotničkog iz 1976, koju sam gledao preko televizije. Na toj utakmici smo osvojili prvu titulu prvaka, a sa nje se jedino sećam slavljeničke atmosfere kao i igrača Branimira Popovića. Valjda mi je ostao urezan u sećanje zbog specifičnog izgleda. tačnije duge kose i brade, haha. Ali, tada sam bio jako mali i naravno da su sećanja štura. Prva utakmica uživo je usledila nekoliko godina kasnije. Igrali smo protiv Monaka u Kupu Koraća na Novom Beogradu, i izgubili. Bila je, valjda, 1981. ili 1982 godina.
  Pamtim i to kako sam subotom uveče vrteo skalu na radio aparatu i tražio drugi program Radio Zagreba koji je jedini direktno prenosio košarkaške utakmice.

                                   Branimir Popović, igrač šampionske generacije 1975/76
 
- Jesi li imao omiljenog igrača u tom periodu?
 
CBN: Naravno, Kića i Praja. Kasnije i Boban Petrović i Grbović. Kića i Praja su ljudi koji su ubacivali po 30, 40, a često i po 50 poena po utakmici, u vreme kad nisu postojale "trojke". Kića je bio mađioničar, po meni možda i najbolji srpski košarkaš svih vremena, ako gledamo samo talenat a ne i osvojene trofeje. On je otac modernog Partizana. Moram da izdvojim njihov ogromni doprinos, kao i celog KK Partizan, na kraju sedamdesetih i početkom osamdesetih. Oni su svojim uspesima lečili rane fudbalskog kluba i doprineli da naši navijači imaju čime da se pohvale u to vreme kada je FK Partizan bio u velikoj krizi.

                                                 Kićanović i Dalipagić, legende KKP-a
 
- Da li ti je neka utakmica specijalno ostala u sećanju, bez obzira na značaj iste? A da nije ono finale iz Istanbula ili Kecmanova trojka jer to pamte i oni koji se ne razumeju u sport baš mnogo.
 
CBN: Ima ih nekoliko. Pobeda u Kupu Radivoja Koraća protiv Bosne, osvojena titula protiv Cibone u krcatoj Hali sportova 1981, pa tragičan poraz od Cibone godinu dana kasnije na našem terenu u prvom plej-ofu ikada, zatim prokockan ulaz u završnicu KEŠ protiv Skviba (ako se ne varam). Kao i čuveno dodavanje Bobana Petrovića i Pere Vilfana na utakmici Partizan - Olimpija. Naravno, u Istanbulu nam se vratilo za sve pehove.

- Jesi li imao nekog omiljenog igrača iz drugog kluba i da ti je bilo žao što ne igra za nas?
 
CBN: Cenio sam mnoge igrače iz drugih klubova ali nikad na način da su mi bili nešto posebno omiljeni. Ali, veličine uvek treba pomenuti, koji god dres da nose - tih godina, mogu da potpišem, naša liga je bila jača od Kupa šampiona. Partizan, Jugoplastika, Bosna, nešto kasnije i Cibona, su vodili nestvarne okršaje. Pa Zadar, Olimpija... Igrači kao Jerkov, Delibašić, Varajić, Dražen Petrović, Skroče, Vilfan...bili su zaista vrhunski igrači. Eto, recimo da mi je Vilfan bio omiljen, malo više zbog nekonvencionalnog ponašanja, a malo i zbog atraktivnog "zakucavanja" i visokog kvaliteta. Kasnije je i došao u Partizan.
 
Vilfan donosi drugi produžetak Partizanu protiv Cibone u Hali sportova 1986. godine

  - Koji poraz ti je najteže pao?

 
  CBN:  Kao detetu, jedan poraz od Bosne, koji je odlučivao titulu, krajem sedamdesetih, ja mislim. Kao i ta utakmica protiv Skviba, kada je Ristanović bespotrebno krenuo u "polaganje", dobio blokadu i san o završnici Kupa šampiona se raspršio.

  - Koji strani igrač koji je nosio dres KKP-a ti je najviše prirastao srcu?
 
  CBN: Teško je izdvojiti najboljeg od mnogih stranaca koji su igrali za Partizan, ali meni su najdraži bili Fredi Haus i Jan Veseli. Posebno je bilo fascinantno kako je Veseli napredovao kao član Partizana.  
 
                                             Veseli zakucava Efes u Areni 2011. godine

  - Na tvom blogu čitaoci mogu da nađu i dosta malo poznatih informacija iz istorije fudbalskog kluba. Imaš li neku da podeliš sa čitaocima ovog bloga a da je vezana za KK? Neki detalj sa neke utakmice, dogodovštinu nekog igrača, trenera, neku anegdotu? Nešto što se nije zabeleženo u javnosti a da je tebi ostalo u sećanju?

 
 CBN: Na blogu postoji par postova koji svedoče o tome da su fudbaleri i košarkaši Partizana nekada bili kao jedna porodica. Išli su jedni druge redovno da gledaju kad imaju utakmice, imamo i slike sa revijalne utakmice u malom fudbalu kada su zajedno igrali košarkaši i fudbaleri, zatim i sa slične utakmice iz 1984. kada je dres veterana FK Partizan obukao i Dragan Kićanović. Takođe, izdvojio bih jednu utakmicu Partizana protiv Cibone, kada je Dalipagić dao odlučujuće poene, i proslavljajući pobedu, popeo se na zapisnički sto.

- Trenutno, naš KK preživljava jedan od najtežih perioda u istoriji. Da li si optimista, kako vidiš skoriju budućnost kluba?
 
CBN: Trenutak jeste težak, kad vidimo kako se u protivnički tim lova sipa nemilice, i šakom i kapom, nešto slično kao i u fudbalu, gde klub koji je desetine miliona evra u dugu bez problema dovodi inostrana pojačanja. Ali, znamo gde živimo, a za Partizan, u ovom teškom vremenu u kojem imamo ponižavajući tretman u odnosu na gradskog rivala, nisu prioritet trofeji, već da se klub održi. Preživeli smo kao klub i teže periode, pa ćemo i ovaj.

 - Hvala ti puno još jednom na izdvojenom vremenu i za sve stvari urađene za naš FK. Za kraj, možda i najteže pitanje. Po tebi, kako bi izgledala najbolja petorka kluba ikada?

 
 CBN: Hvala i tebi na pokazanom interesovanju. Nije puko vraćanje komplimenata, zaista mislim da i tvoj blog predstavlja bitnu stvar u našem crno-belom svetu. Svaki pokušaj, svaka aktivnost na promociji Partizana, svaki iskren napor je dragocen u ovom vremenu u kojem se Partizan očigledno gura na marginu u svim sportovima. Bitno je samo da se radi iz ljubavi prema klubu. Nećemo propasti, jer ima nas...i što je veći pritisak na Partizan, sve je jači otpor, koji se manifestuje na kreativan način, preko GTR-a, Grupe JNA, blogova, stranica, izložbi, manifestacija, tribina...
  Što se tiče najbolje petorke Partizana, nisam baš prava osoba koja može na to da odgovori, ali mislim da to i nije tako teško. Imamo dosta sjajnih igrača u našoj istoriji i za koga god da se odlučiš, nećeš pogrešiti. Uz ogradu da neću baš sklopiti tačno po pozicijama, da ću možda staviti igrača više na nekoj poziciji, mojih pet su Đorđević, Kićanović, Dalipagić, Divac i Rebrača.
 
                                               http://crno-bela-nostalgija.blogspot.rs/

1 comment: